Svi smo sa željom iščekivali kraj aprila. Sa velikim ushićenjem brojali smo dane, jer taj ponedeljak nije bio poput ostala četiri u mesecu, bar za nas, pedesetak srećnika. Tada smo se uputili u središte znanja, put dug 4300km, ali vredan svakog pređenog kilometra.
To predivno iskustvo bi bilo lepo podeliti sa drugima, pa ću se truditi da to što bolje uradim. Iako je taj nas dugo očekivan put, nosio naziv studijsko putovanje, daleko od toga da smo mi krenuli u Evropu samo s ciljem unapređjivanja našeg znanja. Treba biti otvorenog uma i biti spreman za avanturu.
Kolevka austrijske kulture
Posle noći provedene u autobusu, stigli smo u Salzburg, kolevku austrijske kulturne baštine i rodni grad slavnog Mocarta. Za samo par sati, ovaj četvrti po veličini grad u Austriji ostavio je na nas dobar utisak.
Hitlerova pivnica, poršei i tehnički muzej
Sa velikim ushićenjem smo nastavili put prema Minhenu. Mada pored ove vrlo interesantne usputne stanice, Minhen je bio prava stvar. U duhu moćnih Bavaraca, sve je izgledalo tako ‘moćno’. Nama, mladim i neukim vozačima, pažnju su privlačili mnogobrojni poršei i ostali primerci raznih nemačkih šesnaestocilindraša i turbodizelaša. Zbunjeno smo zurili i na pet traka autobana, koji je i pored velike prostranosti bio zakrčen, pa su nervozni vozači morali da voze trideset, umesto bez ograničenja.
U srcu grada, sve veća i veća iznenađenja. Konačno stižemo u hostel, dobijamo svako svoju karticu za ulazak u sobu. Sad kako to obično ide, ja biram krevet na spratu, kad i tamo iznenađenja. Jedan veliki propust, posteljina nije nameštena pa su moje smotane ruke morale da postave sve same. Veliki minus za Nemce, planirao sam da prvim vozom odem kući. Prva šetnja kroz Minhen i nije ostavila veliki utisak na mene. Došli smo u Minhen, a nisam video zgodnu pegavu plavušu nemačke nacionalnosti, jer su turisti bili brojniji. Prvi maj je odradio svoje i privukao većinu stanovnika na neku drugu stranu.
Posetili smo Tehnički muzej gde smo videli bukvalno sve, od igle do aviona. Tokom posete Tehničkom muzeju, bili smo u mogućnosti da na hiljade i hiljade kvadrata isprobamo mnoge mašine i uverimo se u zakone prirode na interaktivan naćin, bila bi zanimljiva svim studentima, nezavisno od polja studiranja. Pa je naravno bilo i nama, grupi leskovačkih gimnazijalaca koji su dobili jedinstvenu priliku jos u srednjoškolskim danima.
Muzej se sastoji iz više različitih sekcija, poput nekog zamršenog lavirinta, tako da je retko ko mogao da snađe i obiđe baš sve što je muzej imao da nam ponudi. U prvom delu smo videli sve modele parnih mašina koje su se koristile u različite svrhe, kao i razne motore i generatore. Dalje imali smo priliku da vidimo i mnoge makete aviona i brodova, a čak i da zavirimo unutar kabina i paluba. Videli smo posadu koja je davne 1969. sletela na Mesec u svoj mesečevoj atmosferi, a pažnju su nam privukli svi ti astronauti poređani pored modela satelita i bespilotnih letelica koje su nekada bar dotakle svemirski proctor. Šta više, dosta vremena smo proveli proučavajući sve te akceleratore i detektore čestica pokušavajući da uz pomoć profesora otkrijemo na koji princip oni rade. Bilo je zabavnog materijala za mlade matematičare, kao i za one koje zanima farmacija i genetika. Međutim gotovo najveće parče našeg vremena, pojeo je interaktivni deo muzeja gde smo mogli da pokrenemo čitave mašinerije pritiskom na jedno jedino dugme. Tako smo pokretali strujanje vazduha, pravili stojeće mehaničke talase, pokušali da odvojimo suprotne strane magneta, isprobali vrlo zanimljiv pokušaj perpetuum mobile prve vrste. I naravno još mnogo mnogo toga.
Posle muzeja, u duhu širenja multikulturalnosti, ručali smo u kineskom restoranu, upotpunili smo ručak dezertom iz italijanske poslastičare, a nešto kasnije užinali u američkom Meku, i to sve u jednom kvartu. Uveče, konačno osećam duh grada, sve je živo i vrvi od ljudi. Počinjem da dišem evropski vazduh, da budem deo jedne velike slagalice. Jer tada se brišu sve granice, otvaraju sve trijumfalne kapije, slavoluci, ruše zidine i bedemi. Odjednom svi postaju isti. Ulaziš u Hitlerovu pivnicu, naručuješ jedno tamno pivo od litre u krigli, i ne razmišljaš ko je bio taj Hitler, šta je činio, ne pada ti teško ni 7,3 evra po krigli piva, a široka bosanka koja ti donosi 5 krigle u jednoj ruci, je još i simpatična kad nam traži veliku napojnicu za trud, a nakon večere njena koleginica iz Novog Sada dolazi i čisti naš sto.
U potrazi za Hard Rock Cafe-om zaključujemo da je to previše skupo za nas, pa smo odlučili da večeramo döner kebap. Nakon večere odlazimo do luna parka da se sve lepo pomeša u stomaku. Sedim prvi put na balerinu i umalo sam promukao nakon vožnje. Sva sreća pa nisam imao glasa, jer sam posle išao na kamikazu. To treba doživeti, taj osećaj kad kreće da važi dilatacija vremena i kad 2 minuta deluju ko čitava večnost. Kada čak pet kruga pre kraja počneš da se moliš Bogu da se sve uskoro završi.
Francuska, Švajcarska i obilazak CERN-a
Posle toga, skoknemo malo do Švajcarske, tačnije do Francuske, ili dokle već, ne znam, to mesto je bilo na samoj granici. Gotovo smo mogli da na različitim nogama budemo u dve različite države. Devojke iz naše grupe upoznaju neke usiljene Ruse koji se hvale kako su nekom krntijom od mercedesa od 65000 evra došli iz Amsterdama do Francuske i kako su jeli kolačiće, a ja i par drugova krenemo ispred njih ponosno da radimo sklekove. U ime srpskog naroda branimo ono što je naše.
Uveče uzimamo francusko vino i sve ponovo postaje deo nekog ogromnog mozaika. Ceo hotel je naš, ceo taj gradić je naš, ceo svet je naš. Uživamo u druženju, neki u ljubavi, neki i u prisluškivanju i smejanju, a većina traži pogodno mesto gde će provesti veći deo noći.
Sutradan obilazimo glavnu svrhu našeg putovanja. Odlazimo u CERN, vodeću evropsku organizaciju za nuklearna istrazivanja. Vidimo sve ono, što nam se dalo videti samo na slikama. Naši domaćini tamo su bili doktoranti sa beogradskog univerziteta, tako da smo itekako imali privilegije. Čuli smo razne prezentacije da utvrdimo gradivo o onome sta se radi u CERN-u, a sve nas je zaintrigirao čikica iz Splita, profesor Danijel Denegri, jedan od osnivača prvog od četiri glavna detektora koja su u pogonu. Profesor Denegri objavio je preko 170 naučnih radova koji su citirani preko 13.000 puta. Bio je jedan od vodećih ljudi CMS kolaboracije, koja danas broji 3000 naučnika iz celog sveta. Bio je član tima koji je otkrio top kvark, jednu od osnovnih jedinica Standardnog modela. I mi smo imali tu čast da slušamo njegove “pričice” o CERN-u i detektorima. Takođe posetili smo izložbu Mikrokozma, gde smo se čak slikali i pored Velikog Hadronskog Sudarača, doduše moram biti iskren, pored samo jednog njegovog delića koji je iznad zemlje izložen javnosti. Jednostavno reći ću samo još to, da je poseta CERN-u kod neke pokrenula plamičak interesovanja za složene nauke, a kod nekih ga samo još više razgorela i razbuktela.
Potom sledi odlazak do Ženeve, i uživanje u tom fascinantnom gradu. Ljudi i automobili poput užurbanih molekula na povišenoj temperaturi, povećavaju jako kinetičku energiju grada, koji zbog ograničenosti prostora, u našem slučaju nekog dobro izolovanog suda, prevazilazi zakone termodinamike, pa su gužve jako česte. A ponovo, Ženeva širom otvara svoje ruke i prima svakog stanovnika, upošljenika i turistu u svoje naručje. Jednostavno, Ženevu treba doživeti. I pre dolaska autobusa i povratka u ono malo mesto na granici, okrepili smo se najljućim ‘girosom’ i frapeom u Star Bucks-u ponovo ne primetivši da smo za 20 franaka kraći.
Alpi, smešne slike, Da Vinči, voćne mušice i Srbija
Ulazimo u tunel Mon Blan u Francuskoj, najveći poduhvat arhitekata u tom delu Evrope, a posle gotovo dvanaest kilometara izlazimo iz tunela na teritoriju Italije, nastavljamo svoj put do Pize. Padaju svakojake interesantne slike i ideje, ali tamo te niko ne gleda. Jednostavno ne gledaš nikoga oko sebe. Ponovo ta sloboda kretanja i ponašanja. Preostala dva dana, uživali smo u čarima, kišovite Firence i Montekatinija, sve u izuzetnom duhu Italijana. Baš kada smo se nadali da bar u Italiji nećemo biti u duhu nauke, otišli smo do Vinčija, rodnog grada Leonarda da Vinčija i videli sve njegove izume i ingeniozne, neostvarne ideje. Smislio je prvi tenk, modele helikoptera, prvi bicikl, igrao se sa svim tajnama naizgled vrlo nestvarne kamere obskure. Bio je izuzetno pametan čovek. Na kraju da sve začinimo i dodamo šlag preko jagoda, posetili smo i institut za molekularna genetiku i biotehnologiju u Trstu, i upoznali se sa savremenim metodama izolovanja proteina i mutiranja voćnih mušica. To je onako bilo za one više zainteresovane za drugu granu prirodnih nauka, a i one koji su se umorili od fizike, znači za sve.
I konačno Leskovac. Srbija. Naša domovina. Kažu svuda pođi, kući dođi. Istina je, bilo je možda najlepše kad smo ponovo došli u Srbiju. Praznih džepova, ali bogatiji za jedno ogromno iskustvo. Ponovo preporučujem svima koji planiraju neko putovanje u slične svrhe, da odaberu ovu našu rutu, gde mogu uživati, a pored toga i naučiti nešto.
